Soda bikarbona

Oduvek sam znao da soda bikarbona leči gorušicu, ali mi je, tek nedavno, stariji sin otkrio sve blagodeti i ovog belog praha. Da nema tog interneta i mog sina, nikada ne bih našao lek za sve bolesti koje na ovom svetu postoje ili će postojati. Kako sam pola veka samo stajao u mestu, odlučio sam da drugu polovinu ne preležim. Otišao sam u apoteku i kupio par većih pakovanja sode bikarbone i to one skuplje, bez aluminijuma. Jer, za razliku od obične sode bikarbone, koja diže testo, ova bez aluminijuma diže iz mrtvih.

Prvo sam oprao kosu i da bih se rešio peruti i seboreje, utrljao na teme šaku sode bikarbone. Zatim sam jednu kašičicu ovog čarobnog praha stavio u usta, kako bih izbeleo zube i rešio se naslaga kamenca. Onda sam s malo sode protrljao mesto gde me je ubola pčela, pa je bol momentalno prestao. Zatim sam ovim prahom prekrio i ostali deo kože kako bih se rešio akni i bubuljica, i da bih otklonio svrab ako kojim slučajem dobijem ovčije boginje. Na taj način, i opekotine od sunca koje je svakog dana trebalo da nas ogreje, bile bi neutralisane. Dobro sam zaprašio i stopala i otklonio neprijatan miris nogu.

Posle dva sata tretmana celo telo mi je bilo prekriveno sodom bikarbonom. Samo genitalije, da izvinete, nisam tretirao. Znajući da je soda bikarbona dobra i sa kućnu higijenu, poprašio sam ceo stan kako bih se rešio bubašvaba, bubarusa, paukova, muha, grinja, bakterija i virusa.

Sve je bilo idilično, kao Sneško Belić na Kopaoniku. Krajem januara.

Zatim sam popio par koktela sa sodom bikarbonom da bih sprečio pojavu prehlade, upale mokraćne bešike, gihta, bolesti bubrega, želuca, tankog i debelog creva, pankreasa, jetre, žuči, slezine... Ma, za povećanje imuniteta, bre!

Prođe jedan dan, bolje mi je. Posle drugog dana osećao sam se fantastično.  Trećeg dana me iznerviraše oni moji na poslu pa sam mentalno pao, ali sam se fizički i dalje osećao perfektno. Četvrtog dana ujutru poče da me svrbi ona stvar. Protegnem se lenjo u krevetu i malo je počešem ali, zasvrbi me još više. Do sada. kada sam gledao dole, nisam imao šta da vidim, ali sada kada sam pogledao, umalo se ne onesvestih.

Tog jutra sam umesto u prodavnicu zdrave hrane otišao pravo u dom zdravlja kod izabranog lekara, koga su mi dodeli po službenoj dužnosti. Na moju nesreću, bio je to neki ćelavi muškarac.  Odmah je uzeo stvar u svoje ruke i počeo da propituje da li sam u poslednje vreme imao odnose sa kojekakvim ženetinama. Kada sam rekao da u poslednje dve godine nisam, a da se pre toga ne sećam, nekako je živnuo. A kada je pitao da li se nerviram u poslednje vreme, odgovorio sam mu da se u poslednje dve godine nerviram svakog trećeg dana, i pre i posle podne, a da sam se, koliko se sećam, nervirao i pre toga. Posle ove moje izjave postavio je dijagnozu – gljivično oboljenje kandida.

Kaže, to ti je gljivica koja je prisutna u svakom organizmu u grlu i polnim organima (kakva slučajnost), a kada se nakon stresa namnoži, hoće da napadne Velikog Štrumfa. Prepiše mi recept sa nekim kremama, uz obaveznu kontrolu za petnaest dana. Uplaših se tog poziva na kontrolu, mada me je tešilo to da je gej ministarka na čelu drugog ministarstva, a ne zdravstva. Mislim u sebi, za svaki slučaj, i kad bi bio izabrani lekar sto puta, nećeš ti mene više videti nikad. A šta će mi kog đavola doktor kad imam internet. Zamolim sina da još jedanput progugla i da nađe neki lek, kad nedugo posle toga on uzvinu: Ćale, eureka – soda bikarbona. Tad se setih da prilikom nedavnog tretmana samo onu stvar nisam tretirao.

 Pred očima mi je stajao postupak za lečenje kandide sodom bikarbonom.

Odem u kupatilo i u jednu čašu stavim vodu sa sodom bikarbonom a u drugu stavim vodu i šaku soli. Soda je i ovoga puta bila bez aluminijuma, dok je so ostala sa jodom. Bilo je potrebno onu stvar naizmenično, po par sekundi umakati u rastvor, čas u jednoj čas u drugoj čaši. I tako, pet minuta. Pri izboru čaša vodio sam računa da ne prođem kao roda, u onoj basni, sa lisicom. Doduše ona stvar nije kao rodin kljun, u stvari nije ni kao čapljin, tačnije rečeno nije ni kao kod kormorana, ali vala nije ni za tanjir. Izaberem neke normalne čaše, otprilike kao za pelinkovac, i počnem sa umakanjem.

Malo u jednu čašu, malo u drugu. Pa opet u prvu, pa u drugu. Pa opet levo, pa desno... Nikako da prođe onih pet minuta, majku mu. Nikad ovoliko dugo nisam umakao. Noge klecaju, a ja i dalje umačem. Gde sad da pokleknem, kad mi deda nije poklekao 41 a ni otac 68.

I taman se i to svrši kad mi kroz odškrinuta vrata dobaci sin:  E, ćale, vala, neka si i ti negde umočio.

 

Sad već potpuno zdrav ja mu odgovorih: Brate, sine, ova soda bikarbona je do jaja!