Ćilim

(Draganu Jeliću)

 

Dok jesenji sumrak pada na sećanja,

Misao u vrisku pobeže sa klanja.

Na uveloj travi, u društvu hrizanteme,

Oči su govorile, usne bile neme.

Na kamenu ime, ali ne i slika, 

Uvija se plamen ispred spomenika.

Zbog njega se u predgrađu mraka,

Svetlucaju kapi prosutog vinjaka.

Vetar nosi lišće, zlaćano, od breze,

Suza po obrazu sitnu šaru veze.

Uvek nekom suzom, u osvitu zime,

Na svom lednom licu napravim ćilime.

Da prekriju jezu što se lako rađa,

Kad potone duša k’o papirna lađa.

I da ovu zvezdu, što mi nosi ime,

Skoro neprimetno guram pod ćilime.